Od 1995. go­di­ne u ko­lek­tiv­ne cen­tre ši­rom Sr­bi­je smje­šte­no je oko 30.000 lju­di ko­ji su po­bje­gli od “Olu­je”. Dva­de­set go­di­na ka­sni­je, u cen­tru u Kr­nja­či osta­lo je sve­ga de­se­tak lju­di. Na­da­ju se da će jed­nom iza­ći oda­tle, ali za ve­ći­nu njih po­vra­tak ku­ći osta­će ne­do­sa­nja­ni san.
Lju­di ko­ji su bje­ža­li pred hr­vat­skom voj­skom iz ne­ko­li­ko pra­va­ca su se sli­va­li u Sr­bi­ju. Smje­šte­ni su ta­da u oko 700 ko­lek­tiv­nih cen­ta­ra. Taj broj se go­di­na­ma sma­nji­vao i sa­da ih je ma­nje od 20.
Mir­ko­va ku­ća je za­pu­šte­na, Ve­sni­na je go­re­la. Pje­va­li­ce su u Kni­nu osta­vi­li sve što su ima­li.
-Odje­ća, dva pa­ra obu­će i go­to­vo- sje­ća se Mir­ko ko­ji je iz­bje­gao iz Dvo­ra na Uni. “Ja sam re­kao i mo­ji­ma, u Kra­ji­ni šta će nam se do­go­di­ti, da će nam un­ski most bi­ti uzak. Pa sko­ro je i bio- pri­ča Mir­ko.
In­va­lid Ve­sna Bo­rak iz­bje­gla je iz Đe­var­ske. Vo­lje­la bi da vi­di grob maj­ke i oca i ku­ću, ali ne mo­že. Iz Kni­na je po­bje­gla i Du­šan­ka Pje­va­li­ca. “Je­smo za­bo­ra­vlje­ni, ja imam 69 go­di­na, on 72 I če­mu se mi na­da­mo- pi­ta se Du­šan­ka.
Te­ško je re­ći zbo­gom. On­da kad je ra­sta­nak stvar si­le, a ne od­lu­ke.
-Šta ću, iz­gu­bi­la sam ro­di­te­lje i bra­ta, ja bo­le­sna, sin bo­le­stan. Sad nam je tu li­je­po, ali šta vri­je­di kad ne­ma­mo zdra­vlje- ka­že Ve­sna.
Du­šan­ka is­ti­če da ne­ma svoj krov nad gla­vom. “Znam se ja i smi­ja­ti i pla­ka­ti, ali do­đu te­ški tre­nu­ci, kad po­mi­sli­te da ne­ma­te svoj krov nad gla­vom- ka­že Du­šan­ka.
Mir­ko ka­že da mu je lak­še da se ne sje­ća. “Ne vo­lim da se pod­sje­ćam na to. Vo­lim da to gur­nem u ne­ka­kav za­bo­rav, jer ži­vot ide da­lje- ka­že Mir­ko.
Ali, vri­je­me je sta­lo za one ko­ji po­sled­njih 20 go­di­na lu­ta­ju po ko­lek­tiv­nim cen­tri­ma u Sr­bi­ji. Ne­ki su do­bi­li ku­će. To ipak ni­je nji­hov dom.
Mir­ku je ku­ća ov­dje, ali, ka­že, dom je ta­mo gdje je ro­đen. Ali, ta­mo ni­je išao. “Ni­sam i ne­ću da idem ta­mo”, ka­že Mir­ko.
-Sad mi je su­per. Ka­ko je ta­mo bi­lo, sad je su­per. Sad mo­gu sve sa­ma da ope­rem – i su­đe, da obri­šem iz ko­li­ca i stan, sa­ma se oku­pam- ka­že Ve­sna.
U no­vo­i­zgra­đe­ne so­ci­jal­ne sta­no­ve u Ve­li­kom mo­krom lu­gu pre­se­lje­no je 60 po­ro­di­ca iz Hr­vat­ske. U ko­lek­tiv­nom cen­tru u Kr­nja­či, još ne­ko­li­ko njih če­ka rje­še­nje.
-Da imam svo­ju ku­ću, dolje u Kni­nu, ja bih se vra­ti­la od­mah, pa ka­ko mi bi­lo da bi­lo- ka­že Du­šan­ka.
(RTS)


U Bo­sni i Hr­vat­skoj 700 kolek­tiv­nih cen­ta­ra

Do kra­ja ra­ta u Bo­sni i Hr­vat­skoj u 700 ko­lek­tiv­nih cen­ta­ra smje­šte­no je 60.000 lju­di. Taj broj se 2005. go­di­ne sma­njio na 143 cen­tra sa oko 12.000 iz­bje­glih i in­ter­no ra­se­lje­nih lju­di. Da­nas ra­di 18 cen­ta­ra sa oko 1.100 ko­ri­sni­ka. Plan je da svi bu­du za­tvo­re­ni do kra­ja sle­de­će go­di­ne.